Sam naziv "kavkaski ovcar" govori o regionu porekla i raspostranjenosti ove rase, ali, u stvari on je mnogo siri. Od davnina ovi psi su pratili i cuvali stoku na podrucju od kavkaskih planina do samog Iranskog zagorja. Njihovi preci stigli su iz Azije sa mnogobrojnim nomadskim plemenima, vojskama, trgovackim karavanima...
Zbog geografske izolovanosti pojedinih delova ogromnog prostora, razlika u reljefu i klimi, bilo je formirano nekoliko tipova kavkaskih ovcara, koji se medjusobno dosta razlikuju.

U stepskim predelima Azerbejdzana, stepama oko Volge i u prikumskim regionima uslovi zivota ljudi i nacini koriscenja ovih pasa su potpuno drugaciji, nego na centralnom Kavkazu i Gruziji. Znaci, psi, koji prate i cuvaju stoku na stepskim ravninama, morali su da budu dosta krupni i snazni da bi pobedili u borbi sa zverima, ali nesto lakse gradje, duzih nogu, krace dlake i vrlo idzrzljivi, zbog suve i zarke klime, velikih suvih prostranstva, koji su zahtevali od gonica stoke svakodnevne dugotrajne seobe.
U planinskim predelima, gde pasnjaci zauzimaju relativno malu povrsinu, a pronalazenje vode ne predstavlja problem, formirao se drugi tip kavkaskog ovcara. To su psi snaznog i snazno-grubog tipa gradje sa masivnim kosturom, teske glave, sa dobro razvijenom dlakom i podlakom. Uglovi ekstremiteta su dosta otvoreniji, kosti udova su kraci, grudni kos veceg obima, a telo je izduzenije.

Kroz vekove ova rasa je bila izlozena i prirodnoj i takozvanoj "narodnoj" selekciji. Time se objasnjava bezbroj vrsta i podvrsta, karakteristicnih za odredjeno mesto, pa cak i selo. Prvi pokusaji ruskih kinologa da opisu i sistematizuju tipove i podtipove kavkazaca su bili sprovedeni uskoro posle zavrsetka gradjanskog rata i nastavljeni pocetkom 30-tih godina. U to vreme je zapocet ozbiljan selektivan rad sa ovom rasom.
Ruski kinolog N.A.Iljin u svojoj knjizi "Genetika i selekcija pasa"(1932.g.) spominje kavkaske ovcare "ahalcihskog" i "tusinskog" tipa, kao i "pse bazena reke Terek". E.A.Molj opisuje tip stepskih pasa i pse u podnozju Severnog Kavkaza, naglasavajuci njihovu razliku u odnosu na pse Zakavkazja.
A.P.Mazover (1954) pise: "Najbolji kavkaski ovcari se nalaze u Gruziji; njih odlikuje mocan kostur. Najkrupniji su izmedju svih tipova kavkaskih ovcara. Glava je pravilna, tipicna. Jednobojni su i dugodlaki, sto daje tim psima efektan izgled i lepotu. Index velicine je oko 104-106. Ali u poslednje vreme zbog seobe na zimske pasnjake u Azerbejdzan doslo je do odredjenog mesanja tipova ovih pasa i pojave tipicnih azerbejdzanskih pasa sa karakteristicnom bojom i gradjom.

U Azerbejdzanu se razlikuju dva tipa kavkaskih ovcara: prvi je nalik gruzijskim psima i nastao je uz njihovo ucesce. Taj tip moze da se sretne u planinskim predelima Azerbejdzana. Drugi tip je prisutan u stepskim krajevima i snazne, ali lakse gradje, duzih nogu, kratkodlaki, sa izduzenom suvom glavom. Boja je ridja sa tamnijom maskom, koja retko se srece u drugim regionima. Index velicine je isti, u stepama 100-102.
U Jermeniji psi su slicni gruzijskim, ali sitniji i nesto lakse gradje, njihove kosti ni su toliko jaki. Vise su kvadraticne (102-105), boja je siva ili mrka, dlaka je duga. Ima tigrastih i sarenih (sa flekama tamnijih boja na osnovnoj beloj boji) pasa.
Psi Dagestana su snazne, ponekad grube gradje. To su krupni psi sa pravilnim oblikom glave i dobro razvijenim kosturom, po tipu gradje slicne su stepskim psima. Prevladjuju kvadraticni psi (100-103) sa dlakom kratke ili srednje duzine. Boje su razlicite, oko 35 odsto sareni su i tigrasti, sto je vise nego u drugim oblastima."

Vrlo interesantan opis kavkaskih ovcara razlicitih tipova daju S.L.Lobozinov i L.A.Morozova u knjizi "Klub sluzbene kinologije" (1987.g.):
"GERGETSKI TIP" - psi su krupni, uglavnom dugodlaki. Konstitucija je gruba i snazna. Njuska je nesto izduzenija. Zubi su krupni,beli, zagriz je makazast. Psi su sarene boje (fleke su sive i ridje), sa belim okovratnikom, na glavi je bela lisa, njuska je takodje bela, sa sitnim mrljama tamnije boje. Izmedju takvih pasa, koji cine vecinu, ima i onih sa nesto redjom dlakom i sa manje ostrim temperamentom.
GARBANSKI TIP - psi su vrlo agresivni i ljuti. Bili su uvezeni u Zakavkazje u posleratnim godinama (1945.) iz Turske zajedno sa kupljenom stokom; konstitucija je gruba, njuska vrlo kratka. Neki psi imaju nadgriz. Svi psi su kratkodlaki, boja ridja, bez maske. Radne osobine dobro izrazene.
KAZBEKSKI TIP - psi su mocni, grubog i snaznog tipa, proporcionalno i harmonicno gradjeni. Zubi su krupni, beli, makazastog zagriza, dlaka dobro razvijena, psi su vecinom visebojni - sareni, tigrasti. Radne osobine su dobro izrazene.
AHALCIHSKI TIP - nastao je mesanjem gergetskog, garbanskog i kazbekskog tipa. Psi su snazni i grube gradje, proporcionalni, dlaka duga. Boja je mrka, bela, krem (boja slame). Svetlije obojeni psi mogu da imaju svetle oci.

Za sve ove tipove je karakteristicna gruba gradja, snazna konstitucija, velika fizicka snaga i izdrzljivost, odsustvo straha u borbi sa zverima, neprobirljivost i prilagodljivost uslovima drzanja, dobra sposobnost ka dresuri i ispunjenju obaveza cuvara stada i imovine.
Takodje treba spomenuti da u nekim mestima, naprimer na teritoriji Iranskog zagorja, koje je istovremeno mesto odomacivanja i kavkaskog i srednjeazijskog ovcara, ove dve rase su se pomesale, sto je dovelo do ukrstavanja i stvaranja novog tipa pasa - hibrida kavkasca i srednjeaziata. U Turskoj, na Anadolskom platou, jedna grana se odvojila i formirala nezavisnu rasu anadolskog karabasa, koja je fenotipski dosta slicna prvobitnoj formi. Osim vec pomenutih gore tipova, postojali su jos i drugi, lokalizovani na teritoriji Osetiji, Ceceno-Ingusetiji i dr.

Na zalost, sve je to bilo ranije. U nase vreme je prakticno nemoguce govoriti o deljenju rase “Kavkaski ovcar” na odredjene tipove zbog toga sto je u mestima istorijskog nastanka ove rase ostalo vrlo malo cistokrvnih primeraka, koji su sacuvali najbolje kvalitete svog tipa. To se desilo iz vise razloga. U prvoj polovini XX veka pocelo je intezivno "osvajanje Kavkaza": gradili su se novi gradovi, putevi, fabrike, razvijao se turizam. Novi ljudi su doneli sa sobom nove tradicije i kulturu. U tesko dostupnim planinskim predelima naglo je pao broj divljih zveri, sto nije moglo da ne promeni stanje autohtonih rasa pasa. Pocela je da se gubi kultura uzgoja ove drevne pasmine. Zajedno sa doseljenicima su se pojavili i psi novih, ranije ovde ne vidjenih rasa. Kavkasce su ukrstali sa "dosljacima", najvredniji genofond rase se gubio cesto bez povratka. Negativno je uticala i nova direktiva Sovjetske vlade "O borbi sa psima-lutalicama", izdata pocetkom 50-tih godina.

Naravno, ostala su jos mesta, gde se mogu pronaci primerci kavkaskih ovcara, gajeni u cistoj rasi u uslovima njihovog prirodnog zivota, ali takvih mesta ostaje sve manje. Naprimer, u Pjatigorsku i Severnoj Osetiji stanje kavkaskih ovcara je dosta mnogobrojno, ali karakteristicno je sto deo te populacije i jesu cistokrvne jedinke, drugi deo je vrlo blizak srednjeazijskom ovcaru, a treci deo poseduje ubedljive tragove ukrstanja sa psima drugih rasa.
To se objasnjava i migracijama razlicitih naroda Kavkaza u vreme masovnih represija, kad su oni bili deportovani u Srednju Aziju i Kazahstan. U godinama rehabilitacije ( krajem 50-tih) mnogi od njih su se vracali i dovodili sa sobom pse srednjeaizjskog porekla, koji su se pomesali sa preostalim kavkascima.
Interesantan momenat je to sto su posle Drugog Svetskog rata najbolji psi iz Gruzije, Jermenije i Azerbejdzana bili izvezeni sa Kavkaza i predani vecinom u vojnu odgajivacnicu "Krasnaja Zvezda". Ali vecina tih prelepih zivotinja, na zalost, je sluzila za stvaranje nove rase "moskovski cuvar", a ne za selektivan rad sa rasom "kavkaski ovcar".

Svoj "doprinos" su doneli i borbe pasa, sto je na Kavkazu jedna od nacionalnih tradicija. S razvojem komunikacija poceli su da pristizu na Kavkaz i sredneazijati, i druge borbene rase, koje su se siroko koristili za dobijanje hibrida, koji imaju najbolje borbene osobine. To se objasnjava tim da hibridi u prvoj generaciji mogu da budu znatno krupniji, fizicki mocniji, dosta agresivniji i izdrzljiviji, nego njihovi roditelji. Ali ovakva praksa se pokazala efektivnom samo za vrlo kratko vreme, jer unistiti genofond jedne rase je vrlo lako, a stvoriti novu rasu vrlo tesko. Kao rezultat ovakvih eksperimenata gubi se ceo redosled vrednih osobina rase, takvih, kao genetki nasledjivano iskustvo borbe sa vukovima i drugim zverima, menja se karakteran tip nervnog sistema. Hibridi kavkaskog ovcara sa psima drugih rasa tesko se adaptiraju, nezgodni su za drzanje, a i opasni u svakodnevnom zivotu; a da ne spominjemo i to, sto je eksterijer takvih jedinki promenjen do neprepoznatljivosti, a hibridi II i III generacije tesko mogu da zadovolje bilo koje kriterijume i standarde.
I na kraju treba reci, daleko je od toga da na danasnji dan svi "izvorni" psi imaju "cist" pedigre i pustanje takvih zivotinja u priplod zahteva veliku opreznost. Pse "kulturnog" uzgoja, na zalost, tesko, a skoro je nemoguce, uvrstiti u neku od navedenih tipova, pogotovo, sto uzgoj pasa po ovim tipovima nikad se nije sprovodio. I o kakvim izvornim psima moze da ide rec, kada su samo iz Moskve i Moskovske oblasti u poslednjih 20-30 godina bezbroj stenadi i odraslih pasa kulturnog uzgoja bio izvezen na Kavkaz, gde su i oni vec doprineli stvaranju "novih tipova".

I ne treba odmah svrstavati vidjenog psa na izlozbi ( krupnog, dobro odlakanog i sa dobrom glavom ) u "gruzijski tip", a kratkodlakog, viseg na nogama, uskog u prsima - u "stepski". Ovde treba govoriti o uspesnoj selekciji ili o cistoj sreci u prvom slucaju i o promasaju u drugom.
Ali bez obzira na to, sto danas rasa "kavkaski ovcar" ima status "kulturne rase", tj. njenim uzgojem se bave odgajivaci i klubovi, ona ipak sa lakocom moze da bude svrstana u "prelazne" forme (izmedju izvornih pasa sa Kavkaza i kulturnih rasa, koji je covek stvorio). Ipak i dan danas za priplod se uzimaju i zivotinje bez pedigrea, a samo sa potvrdom, izdatom od strane administrativnih organa nekog sela ili oblasti. Za prelazne forme karakteristicno je neujednacenost strukture rase: jedan njen deo se odrzava selekcijom, a drugi jos uvek se nalazi u izvornom stanju. Kulturne rase opstaju iskljucivo zahvaljujuci radu coveka i degradiraju se, ako taj selektivan rad prestaje. Uzgoj tih rasa je baziran na unapred planiranoj selekciji, karakterna je i fenotipska slicnost "proizvoda". Izvorni psi su se formirali spontano, uglavnom prirodnom i takozvanom "narodnom" selekcijom, cesto je bio zastupljen vrlo tesan inbriding (incest). Oni nisu toliko zavisni od coveka kao psi kulturnih rasa, nego su samo orijentisani na njega, kod njih je vrlo izrazen polni demorfizam (razlika izmedju muzjaka i zenke).
Predstavnici ove rase u Rusiji i danas dosta se medjusobno razlikuju, genetska naslednost pojedinih osobina nije jos sasvim stabilna. Zbog toga treba zesce sprovoditi takve selektivne metode, kao odstranjivanje od repordukcije nezadovoljavajucih primeraka, zesca kontrola kvaliteta legala i sl. Pre svega je neophodno stvoriti "jezgro" rase, odnosno pse koji su stvarno dostojni i odgovaraju zahtevima standarda, pozeljnim radnim osobinama i temperamentom, imaju u sebi krv poznatih i proverenih priplodnjaka. Takodje treba iskljucivati iz uzgoja pse, koji su liseni borbenih i radnih osobina, nesposobnih za cuvanje imovine i vlasnika, plasljivih i suvise flegmaticnih ili neuroticnih.

TRENUTNO STANJE RASE "KAVKASKI OVCAR" U RUSIJI

Pocetkom 30-tih godina kavkaski ovcari su poceli da se gaje u Rusiji u uslovima odgajivacnica. To su bile uglavnom vojne ustanove ili odgajivacnice krupnih drzavnih objekata poput zavoda i fabrika, gde su se ti psi sluzili za cuvanje imovine i teritorije. Treba reci, da od 30-tih godina do danas, kao prvo, znatno se povecao broj ovih pasa, i drugo, formirali su osnovni centri uzgoja. To su gradovi - Ivanovo, Moskva, Sankt-Peterburg, Perm, Ekaterinburg, Novosibirsk, Tambov, Orenburg, Magnitogorsk, Celjabinsk, Donjeck, Lugansk i dr. Kad bi se sprovodila analiza porekla danasnjih pasa, to bi se moglo reci, da prakticno sve zivotinje imaju svoje genetske korene u tim centrima uzgoja. Trenutno se raspolaze dosta velikim brojem zenki odlicnog kvaliteta, ali se to ne bi moglo reci o rasi u celini. Razlog je u tome, sto se u poslednje vreme pojavilo dosta razlicitih klubova koji se bave uzgojem ove rase. To ima i dobru i losu stranu - daje mogucnost mladim odgajivacima i vodjama uzgoja da se prikljuce selektivnom radu, a s druge strane, doslo je do uzgoja pasa bez ozbiljnog sistema i kontrole, sto je imalo veoma negativne posledice. Parili su se psi, koji su, u stvari, spadali u priplodni skart a isto takav bio je priplod. Postalo je nemoguce sprovoditi uporedjenje pasa na izlozbama zbog malog broja prijavljenih pasa u manjim klubovima i gradovima. Pojavili su se i hibridni primerci (mesanci) zbog lakoce dobijanja pedigrea u pojedinim klubovima. Sve je to dovelo do pada kvaliteta pasa, pojavljivanja genetski nasledjivanih mana kao sto su poremecaji zubnog sistema i aparata kretanja, velike razlike u visini pasa, pojave skracenih i iskrivljenih repova, plavih ociju. Kvalitet pasa u razlicitim klubovima znatno varira. Osim toga, aktuelan je i problem kvalitetnih priplodnjaka (muzjaka), koji se cak i u krupnim centrima uzgoja mogu da se izbroje na prste jedne ruke.

Dalje...